U prošlom delu govorili smo o prethodnici čuvenog “Alana Forda”, o stripovima koje su Magnus i Bunker radili pre izlaska serijala posvećenog grupi TNT! Podsetimo se…
Genijalni dvojac prvo je radio na serijalima Kriminal i Satanik, zatim je izdat serijal o tajnom agentu Denisu Cobu (agent 018 – po ugledu na tada popularnog Ian Flemingovog Jamesa Bonda), a na kraju se pojavio satirični Maxmagnus, čiji su glavni protagonisti pokvareni kralj i njegov još pokvareniji upravnik. Likove ovoj dvojici protuva pozajmili su upravo Magnus i Bunker, a Maxmagnus postaje prvi humoristički strip sa velikim tiražom.
Budući da je uspeh navedenih izdanja bivao sve veći, u pomoć preopterećenom Magnusu pozvani su drugi crtači, ali taj urednički potez, njihove tadašnje izdavačke kuće, (“Corn”), čitaoci nisu dobro primili. Sve česće su se bunili zbog nedovoljno kvalitetnog nivoa radova koje nije proizveo Magnus-Bunker tandem. I dok je takvo mišljenje, s jedne strane, učvršćivalo saradnju između njih dvojice, s druge je na površinu isplivao očigledni pokazatelj: da bi novi lik doživeo očekivani superuspeh, neizostavno moraju da ga kreiraju Magnus & Bunker.
Premda u njihovim prethodnim radovima nije nedostajalo satiričnih, humorističnih i grotesknih sekvenci, ceo strip se temelji na tome i značio je veliku novinu za Roberta Raviolu i Luciana Secchia. Evo šta o tome kaže sam Max Bunker:
“Ideja je sazrela tri godine pre nego što je ‘Alan Ford’ ugledao svetlo dana, a onda smo je temeljno preradili. Šta nas je podstaklo na to?! Možda spoznaja da dotadašnja humoristička produkcija, namenjena isključivo smehu, zapravo nije uopšte smešna i da je njena komičnost vrlo bleda i bez ukusa. Stoga smo nastojali da nađemo liniju između teksta i crteža, tako da budu čvrsto povezani, igrajući na štoseve u dijalozima i na grotesknost crteža i trudeći se da zaista postignemo komične situacije, pa makar i drzeći se one: ‘Nije važno ono što se kaže, nego kako se kaže!’.
U maju 1969. godine, više puta najavljivan na stranama ‘Cornovih’ izdanja, osvanuo je prvi broj ‘Alana Forda’, novog maksbunkerijanskog junaka. Rezultati prodaje bili su više nego skromni: samo 22.000 primeraka. Iako brojka nije bila za potcenjivanje, nije bila baš ni ohrabrujuća, pogotovo kad se upoređivala sa prodatim tiražom Alanove starije braće Kriminala i Satanika. U redakciji je atmosfera bila napeta. Autori i izdavači sa strepnjom su očekivali rezultate prodaje drugog broja koji su, kako se pokazalo, bili poražavajući – u celoj Italiji nije prodato više od 8.000 primeraka! Gubitak od 14.000, dakle, više od polovine ionako malobrojnih čitalaca, bio je jasan dokaz da široke mase nisu sa simptijama prihvatile novog junaka.”